O Bakmanu i njegovim knjigama čitala sam dosta na Instagram-u putem stranica book bloger-a koje pratim. Mislim da apsolutno niko od njih nije napisao nešto loše na temu knjiga ovog pisca. To mi je malo (samo malo (teeth) ) stvorilo pritisak da mi se njegove knjige moraju dopasti.

Knjigu “Uznemireni ljudi” izabrala sam kao prvu Bakmanovu knjigu koju ću pročitati jer mi se po opisu učinilo da je tematika usko vezana za psihologiju. I nisam pogrešila.

Početak čitanja mi je išao malo sporije međutim, kako je čitanje odmicalo, priča je bivala sve zanimljivija. Neverovatno je kako ozbiljne, vrlo, vrlo ozbiljne teme Bakman obrađuje uz dozu humora. Ova knjiga je životna. I ne štedi vas po pitanju opisa ljudske patnje, po pitanju dilema, razmišljanja, osećanja…

“Uznemireni ljudi” su prikaz nekoliko životnih priča isprepletanih na neočekivane načine. U svakoj ima lepote ali i bola. Jer, te dve stvari u životu su neodvojive, zar ne? Ono što je sigurno je da je u ovaj roman utkano jako puno emocija i da nikog ne može da ostavi ravnodušnim.

Knjiga mi se definitvno dopala (ne vezano za gore pomenuti pritisak 😊 ) i kao omiljenog lika izdvajam bakicu Estelu 🧡. Mislim da njena toplina daje posebnu draž romanu.

Pišite mi u komentarima kako se vama dopala i šta vam je najupečatljivije. Ja vam u nastavku ostavljam par citata za koje bih da ostanu zapamćeni.

“Ali znate šta, Zaro? Naučila sam da mnogo pomaže kada o tome razgovarate. Nažalost, mislim da će većina ljudi i dalje izazvati više saosećanja od kolega i šefova na rednom mestu kada se jednog jutra pojave smrknuti na poslu i kažu “mamuran sam” nego ako kažu “uznemiren sam”. A ja mislim da svakog dana na ulici srećemo ljude koji osećaju isto što vi i ja, a mnogi među njima jednostavno ne znaju šta je u pitanju. Ljude i žene koji mesecima otežano dišu i idu od lekara do lekara jer misle da nešto nije u redu sa njihovim plućima. Samo zato što im je tako nenormalno teško da priznaju kako se nešto drugo…pokvarilo. Da osečaju bol u duši, nevidljive olovne tegove u krvi, neopisiv bol u grudima.“

„Mi ne možemo da promenimo svet, a često ne možemo ni da promenimo ljude. Osim komadić po komadić. I tako pomažemo kada imamo priliku za to mali moj. Spasavamo koga možemo. Dajemo sve od sebe. Zatim pokušavamo da pronađemo neki način da ubedimo sebe kako to mora biti…dovoljno.“